Home Zagadjenje Gde smo pogrešili u zaštiti životne sredine?

Gde smo pogrešili u zaštiti životne sredine?

Zaštita i očuvanje zdrave životne sredine je postalo civilizacijsko pitanje par ekselans – više od ekologije, više od politike – to je pitanje života i smrti. Kakav je naš odnos prema zaštiti životne sredine (dalje ZŽS)?

Da li smo došli dotle da nam državne institucije lažiraju podatke o zagađenju – u kome i same žive?

Dokle takva lakirovka može da „drži vodu“ i – da li naivna a ponekad i glupava opravdanja nadležnih organa prihvatamo kao sasvim logična i umirujuća objašnjenja?

Znamo da problem nije od juče: već desetinama godina resorni ministri pričaju kako problem traje „već desetinama godina“.I sadašnji je govorio isto, ali kada su ga prozvali – ispostavilo se da se on ustvari ništa i ne pita: njegovo je da vidi imaju li lokalne samouprave nekakve akcione planove, pa ako imaju onda je u redu. Ako nemaju – opet nema veze, ti planovi ionako ništa ne znače. Lova koja je predviđena za zaštiti životne sredine se na lokalu bratski deli na druge stvari; videli ljudi kako se to radi u Beogradu.

Srbija je postala jedna od najzagađenijih evropskih i svetskih država

Gradske kanalizacije se istovaruju direktno u reke, pojam sanitarne komunalne deponije je i dalje misaona imenica, a najzad smo saznali da nam je i vazduh među najgorima u svetu. Kako je došlo do toga?
Najpre nemarom, a zatim i prevarom, koja je legalizovala nemar. Prevara je počela davno, kopiranjem trendova sa razvijenog zapada kada se tamo počelo sa sistematskom kontrolom zagađenja.

Kod nas je snalažljiva grupa „ekologa“ tu kontrolu proglasila za zaštitu životne sredine. Takva „zaštita“ je jeftina i – ne tangira nikoga. Zato se niko nije bunio zbog lažnog predstavljanja, naprotiv: partijski kadrovi su svojim firmama osigurali noviizvor zarade, a političari dobili dokaze za brigu o zaštiti životne sredine. Lečenje životne sredine su preuzeli gradski „zavodi za zaštitu zdravlja“. Te „lekarske“ ustanove su novcem poreskih obveznika ubrzo prerasle u odlično opremljene inženjerske firme čija su merenja propisivana po meri zarade, a ne smanjenja zagađenja. Uz privid kako država organizovano brine o ZŽS, u stvarnosti se zloupotrebom državnih nadležnosti bogatila manja grupa „ekologa“ i to često na osnovu potpuno besmislenih merenja.

U procvetali eko-biznis brzo se uključila i naša nauka, novoformirani eko-smerovi su zavapili za fondovima. Opet se radilo o dvostrukoj dobiti: osim što takva „zaštita“ ne košta, upošljava se i naša nauka, blago nama. Tako smo na kraju dobili armiju samozvanih ekologa, tone nekakvih podataka i – jedno od najzagađenijih područja u Evropi.

Jedini pravi ekolozi u svakoj državi su zapravo – policajci i sudije koji pišu kazne i kažnjavaju trovače životne sredine.

Te kazne proističu iz svekolikog znanja hemičara, biologa, lekara i ostalih – koje je pretočeno u propise i zakone. Ne postoji osim kazne niti jedan drugi filter koji će efikasno očistiti našu životnu sredinu – od prekoračenja emisije štetnih materija u vazduh, vode ili zemljište, do bacanja ili paljenja otpadaka itd. Zaštita životne sredine se završava na ogradi industrijskog postrojenja, na dimnjaku, i ispustima u vodotokove. Iza toga nema više smisla pričati o zaštiti, dalje je moguća samo kontrola proizvedenog zagađenja. Stoga svi ti „zaštitari“su samo kontrolori raznih struka, koji najčešće imaju samo jedan cilj – da dobro naplate svoja merenja.

Kada jednom platite kaznu, edukovani ste za ceo život: nema bolje edukacije od primene propisa – čitaj kažnjavanja. Uvek se zgražavam kada čujem naše „stručnjake“ kada pričaju „o potrebi promene svesti“. Sve su to naivni pokušaji nečinjenja – u kojima na žalost više ne vidim predumišljaj zbog bežanja od odgovornosti ili zgrtanja para samozvanih ekologa, već na žalost sve prisutniju glupost, neznanje i jad kolektivnog nerazumevanja toliko jednostavnih stvari.

Ono što mi najčešće zovemo monitoringom u zaštiti životne sredine se svodi na gomilanje podataka, što je uzaludno bacanje para, jer ako monitoring nema kontrolnu funkciju – on se svodi na neobavezno posmatranje. Monitoring mora biti nezavisan od tehnološkog procesa na koji se odnosi, inače se radi o sukobu interesa.Naravno, zagađivač mora nadgledati svoj tehnološki proces, ali – pored toga mora postojati i posebna, nezavisna kontrola. Ko je sprovodi i – kako se proverava, odnosno verifikuje kvalitet te kontrole – to je ključno pitanje na kome pada ceo sistem zaštite životne sredine u Srbiji. Posledice su očigledne.

Neko treba da razjasni jedno veoma ozbiljno ekološko pitanje sa nejasnom (političkom?) pozadinom: da li nam ino-kompanije dolaze sa prljavim tehnologijama zato što u svojim državama ne bi smeli da ih koriste i – još važnije – zašto rade bez ikakve nezavisne ekološke kontrole? Da li je to zato što su lokalne zajednice ucenjene lažnom dilemom: ili se trujete, ili vam privreda staje?

Za žalbe je resorno ministarstvoili nenadležno, ili se prosleđuje dalje ili se razmatra u nedogled. Sudbina tih žalbenih postupaka odražava sliku (čitaj jad i bedu) naše brige o zaštiti životne sredine – koju su preuzeli nekompetentni stranački kadrovici uvezani u razne „poslovne“ kombinacije, koji se uvek brane nacionalnim prioritetima, višim ciljevima itd.

Image by Alexas_Fotos from Pixabay

Naše Ministarstvo za zaštitu životne sredine (MZŽS) ima ukupno 92 organizacione jedinice, raspoređene na 7 sektora, sa 25 odeljenja, 33 odseka i 27 grupa – sa isto toliko šefova, direktora, plus kabineti ministra, pomoćnika i dobro plaćenih savetnika.

I pored toga –za konkretne aktivnosti se formiraju „radne grupe“, uglavnom kao gemišt od nekih koji nešto znaju i onih drugih,koje zna ministar. Na primer, pre oko dve godine je formirana „Radna grupa za smanjenje aerozagađenja“ sa zadatkom da nam preporuči kako „da smanjimo zagađenje vazduha“. Oni su nakon ozbiljnog rada ustanovili da je problem složen i da će rešenje puno da košta, a onda je ministar odgovornost prebacio na lokalne samouprave i „sve građane Srbije“ i – negde otputovao.

MZŽS nema značajnu operativnu ulogu u smanjenju zagađenja, više je okrenuto klimatskim promenama i evro-integracijama uglavnom prepisivanjem EU standarda i potpisivanjem konvencija koje državi često ne odgovaraju. Ali, za to je u Srbiji malo koga briga jer to niko ne kontroliše; naši državni interesi se ne prodaju za rad evro-miliona, crtu smo spustili na EU dnevnice. Nije to specifično samo za MZŽS – to je bolest celokupne državne administracije.
Dalje – MZŽS se za zdraviju životnu sredinu ne bori zabranama, sudskim procesima, inicijativama o zabrani uvoza auto-krševa. Ne – prioritet su edukacije kroz brojne prigodne tematske zakuske, uvek sa velikom podrškom dece i puno parola za starije i pesmicama za naše najmlađe. Istina, bilo je i pravih akcija „pronalaženja“ opasnog otpada koje su na žalost svoju medijsku promociju dobile pre svega zahvaljujući sumnjama na nameštanje tendera kumovskim firmama.
Svi poslovi koje obavlja MZŽS moraju da se crtaju iznova, sa ciljem da delaju a ne kao do sada – da posmatraju. Ne verujem da MZŽS nedostaju kadrovi: dovoljno je da jedan inspektor ode u Obrenovac, provede tamo nedelju ili dve i propiše zahteve da se postojeći nedostaci uklone i usklade sa Zakonom. Da onda ode još jednu nedelju ili dve u Smederevo, pa Bor itd. I naravno – da se vrati da proveri šta je urađeno i ako se mora – da zatvori postrojenje dok se ne ispune uslovi propisani Zakonom. Prosto da prostije ne može.

Ali, kada tom inspektoru njegov načelnik kaže da pocepa ili promeni nalaz – on mora jednostavno da odgovori – e, neće moći! Kada inspektor bude ignorisao laži o odbrani nacionalnih interesa, i izdrži pretnje direktora koji se poziva na Predsednika – onda će Srbija biti pravna tj. ekološka država – što je zapravo jedno te isto! Onda kada sudija presudi po nalogu inspektora i uslovi Zijin Bor Copper ili KNAUF u Surdulici da smanje emisije ili zatvore firme dok ne dobiju zakonske uslove za rad – bez obzira što je pretio jedan od hiljadu nečijih kumova – tek onda ćemo moći da kažemo da smo pravna država. Kada ministar odleti zato što mu inspekcija prima mito – onda nećemo više brinuti iz koje je sektaške ili partijske kvote izvučen. Vide to dobro i sudija i inspektor – pa se u skladu sa time se i ponašaju…

Imamo i Agenciju za zaštitu životne sredine: ima 20 grupa i odeljenja, isto toliko šefova i načelnika.

Ne znam zašto se uopšte zovu Agencija, jer po onome što rade, više su servis za održavanje opreme i prikupljanje podataka sa automatskih mernih stanica. Povodom nedavnih velikih zagađenja mladi direktor Agencije se našao u čudu, jer je morao da odgovara na pitanja koja jesu imala veze sa zagađenjem, ali ne i sa Agencijom – pošto se ona ne bavi nikakvom zaštitom životne sredine. Od njega smo saznali da je zagađenja bilo i ranije, samo se nekako krilo, ali smo herojskim naporima našeg insajdera (tj. njega)najzad saznali gorku istinu. Neko je ipak morao da mu kaže da ne radi za Tanjug već za Agenciju. Na žalost, to je izgleda kod nas jedno te isto…
I aktuelni ministar je nedavno prešao u kontranapad: sada tvrdi da smo onaj dim videli zahvaljujući njemu i njegovoj borbi za zaštitu životne sredine! Niko od novinara da mu kaže da toliko mala deca ipak nismo i da nije od njega počelo, nego je obrnuto, da je kod njega zapelo.
Mora biti jasno – zaštita životne sredine se ne može posmatrati kao biznis, to će uvek biti trošak koji mora da ide na račun zagađivača. U toku kratkog perioda je postojao Fond za ZŽS. Kasa je bila puna – to znam jer sam na kratko bio predsednik Nadzornog Odbora Fonda. Ali, ukinut je i – dobro je što je tako, jer je sledeći ministar (Dulić) tim parama kupovao nove automobile, manje su trošili… Šalu na stranu, ja mislim da je pravi razlog ukidanja Fonda bila ucena velikih zagađivača, tj. naših najvećih privrednih sistema: ili smanjite izdatke za ekologiju ili ništa od donacija za vladajuće partije (naročito za izborne kampanje)! U tom braku iz računa između vlasti i velikih zagađivača, životna sredina je uvek bila kolateralna šteta!
Nama je potrebno Ministarstvo za zaštitu životne sredine kao organ države koji će kažnjavati i zatvarati postrojenja sa prekoračenjima emisije, a ne kao izdavačka kuća koje će zajedno sa pratećom Agencijom da nam štampa izveštaje o zagađenju. Za to mu samo treba dati političku moć kojom će zagađivače naterati da poštuju ekološke zakone.

Ali – to i jeste najveći problem: za MZŽS nije predviđena tako značajna uloga. Suština svih naših grešaka u ZŽS se krije u tome što nikada nije planirana tako velika uloga Ministarstva. To je naš civilizacijski problem, politika koja se vodi u ZŽS je njegova logična posledica. Formiranje nove „radne grupe“ na čijem čelu je Ana Brnabić ne može rešiti ništa, samo se kupuje vremeza donošenje odluka posle sledećih izbora. Ali onda – onda treba razmisliti šta stvarno hoćemo…
Zagađenje postoji svuda (energetika, saobraćaj, industrija itd.). Zato se može reći da se kroz poštovanje ekoloških propisa prelama sva moć i nemoć pravne države! Ne radi se o tome da li je skupo već o tome koliko smo odlučni da nam pravna država funkcioniše uvek i na svakom mestu. U meri u kojoj je država u stanju da sprovodi svoje zakone –se može zvati ekološkom državom. Nisu nam potrebni posmatrači iz EU ili OEBS-a – priroda oko nas i njima i nama jasno govori kakva nam je država. Naš odnos prema našem prirodnom okruženju jasno oslikava i naš odnos prema sopstvenoj državi.
Često se mogu čuti izjave naših političara kako smo „suviše siromašni da bismo imali čistu životnu sredinu“. To je jeftina zamena teza, koja se graniči sa gnusnom laži. Jer – rešenje je zaista krajnje jednostavno:i strani i domaći investitori treba da umesto odlične pristanu „samo“ na dobru zaradu.

Ima li koga da im to kaže?

Dok se to ne desi, batrgaćemo se u blatu partokratije i sektaških burazerskih i kumovskih nameštaljki i ko zna sve čega još, što od silnog smoga ne može da se vidi. Nije dakle problem u broju novih radnih mesta u MZŽS, problem je u tome što oni koji su već tamo beže od svog pravog posla izmišljajući neki drugi, problem je što čuvaju fotelje i beže od sukoba sa šefovima koji vode državu. Da li su to gazde sa vezama u SNS, SPS, ili masonima, rotarijancima, ili nekom drugom – to nije važno, svi su oni isti. Jednostavno, ili jesi ili nisi … inspektor. Ili si član „radne grupe“.

April 2020. godine


Dr Jagoš Raičević

featured image: Image by Gerd Altmann from Pixabay

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

Must Read

7 zemalja sa posebnom vizom za digitalne nomade (i frilensere)!

Neke zemlje su prepoznale potrebu za uvođenjem takozvanih "viza za digitalne nomade", "radnim vizama na daljinu" ili "vizama za frilensere", posebno da bi privukle...

FOKUS konferencija 2020

FOCUS konferencija o inovacijama i komunikacijama u javnoj upravi i javnim tvrtkama  koja će se održati 25. i 26.11.2020.  od 09:30 do 13:00 sati.   Ovogodišnje 6. izdanje...

Sounder uvodi novine na podcast tržištu

U septembru prošle godine pokrenuta je srpsko-američka platforma za upravljanje podkastima - Sounder, koja podkasterima pomaže pri hostingu, transkripciji, distribuciji, monetizaciji i merenju, a...

Impact Hub: Podcast o podcastu Aperitivo

Impact Hub Belgrade, podcast Aperitivo fotografija Andrej Nihil - Impact Hubb Podcast je sve popularniji Internet format i sve više osvaja i region. Imapct Hub Beograd...

Dilema, preduzetnik ili preduzeće? Hrvatska

Dilema, preduzetnik ili preduzeće? Hrvatska Kolega je napravio lepu analizu i iz njegovu dozvolu je prenosimo u celosti bez izmene.  PREDUZEĆE (DOO) Ako ste svaki mjesec imali...