Zagađenje vazduha u vreme korone

Sada već pune dve nedelje od kako je proglašeno vanredno stanje, sa ograničenim kretanjem stanovništva, smanjene su sve aktivnosti ukljućujući i saobraćaj koji je takođe sveden na minimum. Ipak vazduh je i dalje povremeno ekstremno zagađen. Ovih dana, tačnije između 26 i 27. marta, dramatično je skočila koncentracija česica (PM10), čineći da Beograd opet bude najzagađeniji grad na svetu, što je izazavalo zabrinutost ljudi zarobljenih u svojim domovima.

Prve pomisli usmerene su na industriju (pre svega na prljave tehnologije) i termoenergetiku koje i dalje rade. Odmah zatim pojavile su se informacije, sa dokumentovanim sateliskim snimcima, da je doslo do prenosa pustinjske prašine iz oblasti Karakum. To bi verovatno bilo jedino ispravno objašnjenje da vazduh te noći nije imao miris goretine, da je sektor životne sredine kod nas uređena oblast i da se tome pridaje značaj kako se to radi u civilizovanim zemljama.

I nije pustinjska prašina iz Karakuma jedini izvor čestične materije (PM) iz prirode na ovim prostorima. Naš region (kao i čitava južna Evropa) je pod dominantnim uticajem saharske prašine poreklom iz severne Afrike. I do 100 dana u godini, sa mediteranskim strujanjima pristiže nam saharska prašina vazduhom, u višim ili nižim koncentracijama. Taj fenomen je odavno prepoznat i bio je ometajući faktor za primenu jedne EU Direktive, kojom je regulisan maksimalni broj dana u godini sa maksimalnim sadržajem čestica u atmosferi, naročito za oblasti u južnoj Evropi. Pored saharske prašine, s vremena na vreme stiže nam i prašina iz pustinja Bliskog istoka a nedavo smo utvrdili da sa vazdušnim masama preko Atlantika, do našeg regiona stiže i pustinjska prašina sa Islanda. Pustinje nisu jedini izvori čestica iz prirode – tu su i vulkani. Naša oblast je pod uticajem nekoliko vulkana u južnoj Italiji, pre svega permanetnog Strombolija a zatim od povremene aktivnosti Etne i ređe Vezuva. Naravno ako je dokazan prenos pustinjske prašine sa Islanda jasno je da će i erupcije islandskih vulkana imati uticaja na sadržaj čestica u našem vazduhu koji dišemo. Prirodni izvori emisija se ne mogu kontrolisati niti zaustaviti.

Naravno, ako smo već pod rizikom koji se ne može izbeći, onda bar sve ostale na koje možemo uticati moramo da svodimo na minimum. Rizici na koje se može uticati su pod kontrolom raznih interesnih grupa, koje ne žele da se odreknu svoje finansijske dobiti za rad zdravlja svih nas, pa i njih samih. 

S druge strane rizici po zdravlje su aditivne veličine, što ih je istovremeno više to je ukupni rizik veći, i često mnogostruko veći zbog sinergetskog dejstva više faktora. Kakav zaključak možemo izvući?

Krenimo iz početka. Šta se sve u noći između 26 i 27. marta dogodilo? Na oko 15 km jugoistočno od Beograda, u Vinči, nalazi se otvorena komunalna deponija površine oko 70 ha i visine 40 m (u nekim delovima i do 80m). Na njoj se dnevno odloži oko 2500 tona komunalnog otpada uključujući i tretirani medicinski otpad. Nalazi se na klizištu, ili ga pak sama pokreće zbog svoje težine imajući u vidu da se povremeno otpad prekriva glinom iznad koje se nastavlja sa deponovanjem istog. Iz tako nastalih pukotina izlazi prirodni gas koji se u dodiru sa kiseonikom tinjajuće pali i u nepotpunom sagorevanju dolazi do emisije toksičnog ugljenmonokisida, koji merne stanice za kvalitet vazduha često registruju kao povišene vrednosti. Jak vetar koji je 26. marta duvao uslovio je na ovoj deponiji raspirivanje vatre širokih razmera, odakle je došlo do nekontrolisanog oslobađanja dima i velike količine čestične materije, koji su zajedo sa pustinjskom prašinom iz Karakuma pristizale na prestonicu. Imajmo u vidi da u doba epidemije sve zaštitne maske i rukavice, koje se sada intenzivno koriste, vec u par dana završavaju na ovoj deponiji kao netretirani infektivni otpad a za koji stanovništvo nije obučeno kako sa istim da postupa. Neki literaturni navodi kažu da ovaj korona virus na plastici može da opstane i do 9 dana. Šta to zapravo znači u kontekstu emisije česica koje se raznose vazduhom sa vinčanske deponije? Realno, postoji rizik širenja zaraze većih razmera i ovim putem, bez obzira što smo u izolaciji.

Krenimo dalje od Vinče. Na istom pravcu niz Dunav, na samoj obali Dunava, nalaze se dve termoelektrane (Drmno i Kostolac) koje kao gorivo koriste ugalj lignit sa velikim udelom nečistoća; oko 20% pepela se produkuje sagorevanjem lignita. Taj pepeo se odlaže na otvorene deponije u okolini termoelektrana, površina nekoliko stotina hektara. Sa jakim istočno-jugoisočnim vetrom koji je vladao 26. marta, pepeo sa ovih deponija se podizao i ulazio u atmosferu putem koje se rasejavao u pravcu prenosa. Ako je pustinjska prašina uspela da „dobaci“ do naših prostora, zašto ne bi i deponijski pepeo? Deponijski pepeo navedenih elektrana, zajedno sa pustinjskom prašinom iz Karakuma, a sve to obogaćeno dimovima i prašinom sa Vinčanske deponije, ali i industrijskom prašinom iz Smedereva i Bora, naročito sa otvorenog borskog jalovišta kao i sa mnogih drugih industrijskih otvorenih i neobezbeđenih deponija, učinili su da vazduh Beograda te noći bude najzagađeniji na svetu. Iako je karakumska prašina pre Beograda prešla, istočno od njega, i preko drugih velikih gradova, ipak oni nisu ni blizu bili označeni kao ekstremno zagađeni kako je tu etiketu zaslužio Beograd.

Zapadno od Beograda su otvorene deponije pepela termoelektrana (TENT A i TENT B) u Obrenovcu, takođe površina od više stotina hektara, kao i brdo-deponija šljake na kojoj se odlaže ugljenični mulj iz sušare uglja u Vreocima, koja konstantno spontano gori zbog samopaljenja sasušene ugljenične prašine, ali ovog puta zbog njih su problem imali priroda i gradovi zapadno od Beograda. Međutim ni one neće zaobići Beograd sa vetrovima koji budu duvali sa zapada.

Svako ko se ozbiljno bavi problemima aerozagađenja zna da doprinos lokalnih izvora emisije dominira u ukupnom bilansu zagađenja.

Priroda jednostavno ne prašta, sve pamti i vraća i to baš onda kada se ne nadamo.

Da se osvrnemo na sastave prirodnih i čestica industrijskog porekla. Prirodni aerosol pustinjskog porekla je u suštini zemljišni materijal, mineralne, alumosilikatne podloge, obogaćen gvožđem, fosforom, kalijumom … koji su ujedno i nutrijenti pogodni za rast biljaka i algi na prostorima gde se ovaj aerosol deponuje. Osim nekih nepovoljnih efekata zbog njihovog prisustva u atmosferi a koji se ogledaju u zamućenju vazduha, smanjenju vidljivosti, iritacije ociju, sluznica i disajnih organa što svakako šteti osetljivim grupama, istraživači u Norveškoj su pokazali da nakon deponovanja saharske prašine u jezerima dolazi do bujanja biljnog sveta i posledično do porasta ribljeg fonda. S druge strane čestice industrijskog porekla sadrže mnoge opasne  materije, među kojima su toksični elementi i postojana toksična organska jedinjenja. Tako na primer, deponijski pepeo naših termoelektrana sadrži visoke vrednosti toksičnog arsena ali i sve druge štetne elemente inače sadržane u lignitu, čiji se sadržaj nakon sagorevanja povećava 5 puta u odnosu na sadržaj u lignitu. U jalovištu borskih rudnika sadržaj arsena je takođe visok ali i antimona, olova, kadmijuma i drugih toksičnih elemenata. Deponije teških industrija sadrže širok spektar toksina koji se vetrom rasejavaju na šire prostore, ugrožavajući zdravlje i konaminirajući poljoprivredno zemljište.

Ovoj državi su izgleda bitnije fontane, gondole, jarboli, novogodišna rasveta koja pola godine svetli i kojekakve druge tričarije, kao na primer kladionice i finansijska podrška TV Pinku za reality programe za moralno i urušavanje mentalnog zdravlja naroda, od opšteg zdravlja tog istog naroda.

Moliću aktuelnog ministra za zaštitu životne sredine, gospodina Gorana Trivana, da nam više ne objašnjava kako je saobraćaj glavni krivac enormnom zagađenju vazduha. Sada u vanrednom stanju i izolaciji čitave nacije, uticaj saobraćaja sveden je na minimum i praktično ga nema.

I dok sav normalan svet intenzivno razvija i podržava energetsku efikasnost, odustaje od uglja i prelazi na obnovljive izvore energija (sunčevu energiju, biogas iz biomase kojom između ostalog Srbija obiluje, vetroenergiju…) mi proširujemo kapacitete termoelektrane u Kostolcu, čime ćemo u budućnosti proširiti otvorene deponije i dobiti više pepela za rasejavanje vazduhom. Tako dobijenu struju razbacujemo kroz visoke gubitke u prenosnoj mreži (4 puta veće od proizvodnje struje iz svih planiranih MHE) a da se ništa ne radi da se oni smanje, dok s druge strane poslednje kapi čiste vode, koja nam je preostala, nekakvi investitori bliski vlasti trpaju u cevi, za rad ličnog profita, ostavljajući stanovništvo i sav živi svet u okolini bez vode. Sve ovo ukazuje na vrhunac javašluka koji je u poslednje vreme ovom zemljom zavladao i koji se sve više pokazuje.

Dr Dragana Đorđević, naučni savetnik

Centar izuzetnih vrednosti za hemiju i inženjering životne sredine

IHTM – Univerzitet u Beogradu